Ne pitaj me

Srce mi je teško
od tolikih stvari koje sam spoznao,
i to je kao da nosim vreću golemog kamenja
ili kao da kiša neprestano pada
po mome sećanju.

Ne pitajte me ništa o tome.
Ne znam o čemu govorite.

Ni drugi nisu znali,
tako sam išao iz magle u maglu
misleći da se ništa ne događa,
tražeći voće po ulicama,
misli po pašnjacima,
i ishod je bio ovaj:
svi su imali pravo,
a ja sam u međuvremenu spavao.
Zato neka nametnu na moje grudi
ne samo kamenje nego i senu,
ne samo senu nego i krv.

Tako stoje stvari, mladiću,
a tako i ne stoje stvari,
jer, uprkos svemu, ja sam živ
i zdravlje mi je izvrsno,
raste mi duša i rastu nokti,
hodam po brijačnicama,
odlazim do granica i vraćam se,
ištem i označavam položaje,
no ako želite više saznati,
moje se staze zapliću,
a čuju se tuga i laž
kako laju oko moje kuće;
vedro vreme je ljubav,
izgubljeno vreme je plač.

I tako, o svemu onom čega se sećam
i o onom čega nemam u pamćenju,
o onom što znam i o onome što sam znao,
o onome što izgubih na putu
s tolikim izgubljenim stvarima,
o mrtvima koji me nisu čuli,
a možda su hteli i da me vide,
najbolje da me ne pitate ništa;
stavite mi ruku ovde, na prsluk,
i videćete kako u meni udara
vreća mračnog kamenja.


Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Visocani.ba

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Visocani.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Visocani.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.