Da, naravno, biću tu ako nisam napolju,
ne kucajte ako su svetla pogašena,
ili ako čujete glasove,
ili možda čitam Prusta.
Ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola.
Mada možete dobiti novine od juče,
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču, ako ne vrištite noću,
i možete da pričate o sebi, to je tako normalno;
Teška vremena pritiskaju sve nas,
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu,
da pošaljem decu na Harvard ili kupim lovište,
ne ciljam visoko,
samo pokušavam da ostanem živ još malo,
i zato, ako ponekad kucate i ja se ne javim,
a unutra nema žene,
možda sam slomio vilicu i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim – nisam se javio,
a razlog je što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim,
to znači da ne želim da razgovaram,
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
I zato, ako su svetla čak i upaljena,
i čujete zvuke kao disanja,
ili molitve,
ili pevanja radija,
ili kotrljanja kockica,
ili kucanja na mašini –
odlazite, nije pravi dan, noć, čas;
To nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu,
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave,
i vaša kosa, ako je imate,
ili vaše misli – one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno
ili vezano u čvor,
ili dok se ne obrijem u novim ogledalima,
dok svet ne stane, ili se otvori zauvek.
