Bor

Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje –
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

 

Visocani.ba/poezijanoci.com


Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Visocani.ba

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Visocani.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Visocani.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.