Da l’ na samu sebe, rasipnička čari,
to rasipaš sav svoj zaveštaj lepote?
Priroda nam samo zajmi, a ne dari,
darežljivom uvek nudi ravne svote.
Zle račune praviš, ti tvrdico lepi,
mesto da dobiven dar deliš iz vreće,
ako svu tu svotu ne uložiš – strepi
jer se bez kamate preživeti neće.
Posluješ li tako samo sam sa sobom
zar se ne lišavaš svog bića prelepa?
Kad te priroda suoči sa grobom
dal ćeš pošten račun izvući iz džepa?
Neupotrebljana – čar će u grob leći.
Darovana – opet u život će preći.
