Verovatno sam ih imao više od bilo koga živog
i još me nisu ubili,
mada neka od tih jutara
kao da su bila
odvratno blizu smrti.
Kao što znate,
najgore je piti na prazan stomak,
paleći jednu za drugom
i sabijajući mnogobrojne
raznolike zdravice.
Najgori mamurluci su kada se
probudiš i shvatiš da si uradio
nešto apsolutno odvratno,
idiotsko i možda opasno prethodne noći
ali ne možeš tačno da se setiš
šta je to bilo.
I budiš se u različitim stanjima nereda
– oštećenih delova tela,
bez novca
i/ili moguće i često bez automobila,
ako ga imaš.
Možeš da nazoveš svoju damu,
ukoliko si sa nekom,
najčešće da bi ti tresnula slušalicu
kad te čuje.
Ili, ako je tada s tobom,
osetićeš njen nakostrešen i neobuzdan gnev.
Pijanicama se nikad ne oprašta.
Ali pijanci će oprostiti sebi
jer moraju ponovo da piju.
Potrebna je bezbožna izdržljivost
da ostaneš pijanac
tokom mnogih decenija.
Tvoje ortake piće je pobilo.
Ti stano ulaziš i izlaziš iz bolnica
gde često stoji upozorenje:
“Još jedno piće će vas ubiti.”
Ali pobeđuješ to
popivši više od jednog pića.
I kako se približavaš granici
od tri četvrt veka starosti
otkrivaš da treba sve više i više
pića da bi se napio.
A mamurluci su sve gori,
oporavak sve duži.
I najupadljivija glupost je
da ti uopšte nije krivo
što si sve to radio
i što još uvek radiš.
Kucam sad ovo
pod jarmom jednog od mojih najgorih mamurluka
dok u prizemlju sad čuče
raznorazne flaše alkohola.
Sve je to bilo tako zverski
divno,
ta suluda reka,
to obmanjivačko harajuće ludilo
koje nikom ne bih poželeo
osim sebi,
amin.
