Na potoku, koji je tekao kroz široku pustaru, sastaše se jednog jutra tri putnika, sva tri nepoznata jedan drugome: jedno momče, jedan sredovečni trgovac i jedan starac. Pored potoka bio je podignut jedan kamen i na njemu behu urezane ove reči: „Ovaj potok uzmi kao primer u svome životu.“
Odmarajući se kraj potoka, tri putnika počeše razgovarati o tome šta hoće da se kaže rečima urezanim na kamenu.
Momče protumači ovako: „Potok daje svakome putniku da ugasi žeđ, zato i čovek treba da bude prema svakom milostiv i svojim bližnjima koristan.“ Trgovac reče: „Ovaj se potok u početku probija kroz mnoge prepreke i čini velike napore, ali usput prima mnoge pritoke i biva sve bogatiji vodom i moćniji snagom, dok najzad ne postane silna reka. Prema tome potok nam služi kao primer na koji način da čovek dospe do bogatstva i moći.“
Starac je ćutao, a kad ona dvojica navališe na njega da i on kaže svoje mišljenje, on odgovori: „Voda ovoga potoka ništa ne vredi kad se zamuti i zaprlja. Onda ni stoka neće da je pije. Tako je i sa čovečijim životom. Zato, ko hoće da bude poštovan i viđen u svetu, mora daje čist od svakog greha i prljav štine kao bistra voda ovoga potoka.“
