Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor'o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
Al’ ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak –
nikad – nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice,
al’ to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta –
ništa – ništa!
Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
more krvi ustma mi se pope,
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci’, u slasti golemoj, –
nemoj – nemoj!
Što me glediš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši –
šta ostane štogod – da te svetu tuži!
Bar toliko da te čuti može, –
mili Bože! –
tek iz tvojih usta pokajku da primi:
Oprosti mi!
