Kad ti četrdeset zima skoli čelo
i nagrdi rovom polje što je sjalo,
privlačna ti mladost – gordo ruho belo –
biće jedan dronjak koji vredi malo.
I upitan tada: Šta je sa lepotom,
kud se tvojih mladih dana blago dede?
“U usahlom oku”, ako dodaš potom
to će biti stid i reči što ne vrede.
Iz lepote tvoje izdanak da viri –
tad bi mogo reći: “Ovo dete sada
pravda moju starost i moj račun miri”,
jer tvoja lepota i u njemu vlada.
To bi bilo – biti obnovljen – star, jadan,
i gledati svoju toplu krv; a hladan.
