Morao bi neko napisati istinitu herojsku priču o Visokom. Moj komšija Dženan Burić Džo je poginuo u dvadesetim godinama života. Uvijek nasmijan i uvijek spreman na šalu. Poginuo je herojski i tiho. Moj komšija Avdo Šabanović je također poginuo herojski i tiho. Sjećam se jednom u sred rata, neko je donio avokado, voće za koje nisam ni znao da postoji. Kad sam upitao odakle to, rekli su da je Avdo donio nekoliko komada i rekao da se podjeli djeci. Ima mnogo heroja koji su ostali živi, mnogi su ranjeni i ostali invalidi, ali ih je sistem stavio na marginu. Međutim, Visoko je puno lažnih heroja, lažnih šehida i lažnih pukovnika, čije su porodice izmještene na zapad a oni iz podruma gradili karijere. Danas je Visoko otišlo u kurac jer sve prednosti pri zapošljavanju imaju djeca amnestiranih pobjeglica, jer su “tamo” završili škole i jer su naučili jezike. I onda se svako ko je preživio vas rat ovde mora zapitati za šta se borio moj babo Beso i za šta su poginuli moji komšije Dženo i Avdo. Odgovor je ovakav: Poginuli su da bi bili na margini i da bi se oslobodila radna mjesta za amnestirane dezertere, lažne heroje i razne prevarante i njihove sinove, koji su zapamtili sve priče o Treskavici pa ih sad pričaju u prvom licu, iako su sve vrijeme rata bili negdje u lošim uslovima Minhena, Štokholma ili Pariza… Al nek je slava mom Džou i Avdi, makar dok je nas koji pamtimo ponešto, neće se izbrisati zasluga pravih heroja.
