Književnost

A onda i prva ljubav

Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da čita – nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda,
i jedna treperava duša što veruje u čuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite
ili ne žmurite
jer čuda se već događaju.

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!
Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah,
i evo: pomažem danas svakom da se seti
što se bez razloga duri i smeška u isti mah.

Junaci ,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji
i da to nešto traje, i kažem:
baš nije nagovaranje,
ko neće dalje da sluša – neka zapuši uši.

Važno je šta je skriveno u nama,
u duši.

A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu..

Evo o prvoj ljubavi još samo nešto malo:
nek ne zaboravi niko – ona je ipak večna.
Ona je kao nebo što se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala rečna.

Ona će ostati sramežljiva i vitka
u nekim budućim staricama
koje sad krišom sanjaju odrezane vitice
i žure da završe sve zadatke na vreme,
i u nekim budućim penzionerima
koji gaze po blatu i skakuću po baricama,
skupljaju sličice fudbalera
i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme.

Ona je najlepša ljuljaška između
radosti i samoće
kad se najviše hoće,
a niko ne zna šta hoće.

I kad godine minu u beskraj…
u daljinu…
i prođu mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostaće negde u oku,
u nekim običnim stvarima,
u požutelim spomenarima
kao večno novi nepoznati svetovi.

Zato i vredi sanjati,
zato i vredi želeti,
– šta nas se ostalo tiče!

Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti
ove šarene reči koje na pesmu liče.

Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora
ovde negde na čelu
i celog života te prati.

Rađa se prva tuga i prva ljubomora
i prvi put se pati.

I odjednom ti drugčije izgleda čitav svet.

Nešto u glavi gori,
nešto tutnja i vri.
To nije kao matematika.
Tu su dva i dva često – pet
A često – nisu ni tri.

Ne pitaj zašto odkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj odkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljeni ručak i kao okeani.

Uostalom
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli, samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako – ti kaži,
a ako nije isto – onda sve se ovo ne važi.

Click to comment

Ostavite Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

NAJNOVIJE

Na Vrh