Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
gde šušte zvezde; I meni se čini
da često čujem u nemoj samoći
pevanje sfera na toploj vedrini.
I čujem tiho u osami tako
večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
te reči lišća i taj govor voda.
I ja razumem te glase što huje,
taj jezik Bića i taj šapat stvari…
Često sve stane, još se samo čuje
kucanje mog srca. No isti udari
Čuše se šumom, mirno zakucaše
udar za udarom, iz stabla; I jasno
kucnu iz crne rogozi i šaše –
duž celog polja… Najzad, mnogoglasno,
dole, pod zemljom! Negde u dubini
jednakim ritmom, kao muklo zvono,
ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.
