Ja sam rođena, ne oslobođena. Ja sijem strah, žanjem bol. Žao mi je što je tako, ali to je svrha mog življenja. Da bolim, tamo gdje ne boli…
Za mene kažu da sam i kraj i početak, krug. Možda i jesu u pravu, ali bih ja ipak rekla da sam kraj jednog oblika a početak drugog. Da, tako bolje zvuči.
Ljudi misle da se dobro čuvaju i skrivaju od mene ali gdje su oni, tu sam i ja. Od mene mogu bježati ali ne i sakriti… Ja ih posmatram i napadam iz zasjede… Tako je mnogo slađe.
Sjećam se trenutaka kada su mi ljudi trčali u susret, misleći da im donosim sreću ali ja sam ih jednim vatrenim poljupcem pretvorila u komad spaljenog mesa… Sada shvatam da sam i lukava! Blago meni.
Ja sam odgovorna kada majka na porodu ne vidi svoje dijete ili kada dijete ne vidi svoju majku… U tim trenucima se igram “eci-peci-pec” i mome srećniku izvlačim dušu… Tada se osjećam moćno jer sam jedina koja tako nešto mogu da uradim- da uzmem život… Neko ni ne vidi početak jer mu je je kraj previše blizu.
Žao mi je samo što ne mogu upravljati početkom jer bih ga drugačije tkala, a kraj pažljivo sjekla.
Kada me neko pogleda u oči, prvo što čujem je bolni “a” krik, da bi se na kraju završilo sa krkljajućim “š”, i tada nečiji život ugasim. Osakatim jedno tijelo za dušu… ali to nije ništa. Ja čekam apokalipsu- dan kada ću sve na planeti da osakatim i da pokrenem novi početak, jer sam ja boginja kraja, koju svi zovu Smrt.
Da, smrt. Ja započinjem i završavam.
Blago meni!
