Jedna stara legenda pripoveda da je usred pustinje bio bunar vode koji je gasio žeđ zauvek.
Svi koji bi pili sa tog bunara ne bi nikad više bili žedni. Malo njih je zapravo verovalo u tu priču. Ali, jednoga dana neki je čovek pronašao mapu na kojoj je bilo tačno označeno gde se nalazi taj bunar. Dobro sakrije mapu da je neko ne bi pronašao i žurno krene prema bunaru. O njemu se otada više ništa nije znalo.
Prolazile su godine. Drugi je čovek slučajno pronašao tu mapu. Nikomu ništa nije rekao, mapu je dobro sakrio i pošao u pustinju da sam pronađe čudesan bunar. O njemu se takođe više ništa nije znalo.
I opet je prošlo mnogo godina, dok nije neko treći opet slučajno pronašao mapu i ista priča se ponovi po treći put. Događalo se tako stotinu godina, sve dok jednom mapu ne pronađe čovek koji je nije sakrio, nego je svima pokazivao. I opet je bilo malo onih koji su verovali, jer su govorili da je to nemoguće. Samo mala grupa odvaži se da pođe tražiti bunar. Put je bio neobično težak zbog nesnosne vrućine. Ali kako su putovali u grupi, uspeli su preživeti, pomažući jedan drugome i deleći ono malo vode što im beše ostalo.
Nakon nekoliko dana putovanja pustinjom, pronađoše bunar. Tamo opaze prizor od kojega im zastade dah. Oko bunara bilo je na stotine ljudskih kostura. Ljudi se bejahu približili bunaru i videli vodu u dubinama, ali nisu imali čime zahvatiti, zato su svi poumirali od žeđi. Tražili su vodu samo za sebe, a sami je nisu uspevali dohvatiti.
Tada ljudi iz grupe sednu da se dogovore kako rešiti problem. Nisu imali ni kanap niti kofu. Poskidali su odeću i od nje načinili dugačko uže. Svezali su ga za flašu i tako zahvatili vode. Na taj su način svi mogli piti i, začudo, nisu više osećali žeđ. Tajna uspeha bila je u tome što su putovali u grupi i što su se međusobno pomagali.
