Celo posle podne na mom pragu sedi
Dosada, i gleda nalakćena mene.
Oči su joj mutne, čelične, studene,
A usne zamrzle i obrazi bledi.
Ne čuje se nikad da pomuti dahom
Ni trenut tišine za to celo doba.
Dan umire mirno: a moja je soba
Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.
I nemo i sporo osluškuje tada
Neku tamnu jesen u duši, gde tako
Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako…
I čujem, u meni list za listom pada.