Kako si lepa,
Sestro Pavina!
Ponoć je, je li?
Svrh vrata bije
Časovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna naša
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedni bliže
uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se žari,
I hukti, i bukti
U peći toj.
Gle kako njena
Koralna pruga
Veselo igra
Po zidu gore!
Veruj mi, tako
I moje srce
Hukti i bukti,
Igra i besni,
Manito, ludo —
Ne zna šta radi,
Sasvim se smelo;
I evo, evo, izgore celo,
Izgore celo!
A znaš li zašto
Ono poluđe?
U moje srce
Ti noćas uđe,
Pa s njega ode
Svih bola tama,
I ti ga vatrom
Zapali sama —
Jer iskre same
Iz tebe biju,
Lepše od sviju
Anđela raja,
Što nežno šušte,
Kô behar beli,
U toploj reči
Molitve tvoje.
Pogledaj: širom
Ćelije naše
Te svetle iskre
Lepote tvoje
Kako se viju,
Kako se roje
I rasipaju
Po svakoj strani,
Kô zapaljeni
Sami đerdani!
I svuda, eno,
Gde koja pane,
Po jedno zlatno
Kandilo plane…
Položi zbornik
Na stočić tamo,
i mani sada
Anđele cele,
Pa sedni ovde
uz odar moj,
Do zore bele
Da gledam samo:
Kako si lepa,
Sestro Pavina!
