O, ako zbilja, dok je mrak
kad san utiša duše žive,
i s neba padne sjajni zrak
na neme grobne ploče sive..
O, ako zbilja u taj čas
opusti redom grob za grobom,
ja čekam tad na susret s tobom,
ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
od bola bleda i bez glasa…
O, dođi mi što pre, što pre
ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem tebe ja zbog tog
da korim ljude čija zloba
učini kraj života tvog,
ni da pročitam tajne groba,
I ne zbog tog što sumnji roj
u duši nosim: da prebolim,
ne mogu ja; i sad te volim,
i još sam ja ko nekad tvoj.
