Pokrij svoje nebo, Zevse
oblaka parom
i kušaj svoju snagu, kao dječak
što stabljikama čička rubi glave,
na hrašću i na vrhovima brda,
ali mi zemlju moju
moraš ostaviti.
I kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem žaru
zavidiš meni!
Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogova!
Kukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste
da nisu prosjaci i deca
punonadežne lude.
Kad bejah dete
pa se u nevolji nađoh,
obraćao sam zalutali pogled
suncu, kao da nad njim
ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje,
koje će me požaliti jadnog.
Ko mi pomože
protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
ko od robovanja?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
svetoga žara puno srce?
A ti si, mlado i dobro,
obmanuto, za spasenje zahvaljivalo
onome gore što spava.
Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
boli potištenom?
Jesi li utro ikad
suze zaplašenom?
Zar me nije skovalo čovekom
svemoćno vreme
i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?
Il’ misliš valjda
da mi valja mrzeti život
i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
cvetni snovi?
Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!
