Znaš: ponovo sam ovde,
i pijan slušam Čajkovskog na radiju..
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina kada sam bio izgladneli pisac,
i sada evo ga ponovo,
sada kada sam stekao delimičnu slavu kao pisac,
i smrt šeta ovom sobom gore-dole pušeči moje cigare,
cirkajući moje vino,
dok Čajk uporno odrađuje svoju Pathetique..
Kakav je to samo put bio,
i sva sreća koja me je zadesila bila je
samo zato što sam kockice bacio kako treba:
ginuo sam za svoju umetnost,
ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati, 5 dana –
Sve što sam želeo bilo je da izbacim reč iz sebe,
slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
a oni su me želeli za štanc-presom,
fabričkom trakom, želeli su da budem
magacioner u robnoj kući.
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
svejedno ću te ščepati ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin, padobranac…
Ščepaću te!
Važi srce, kažem joj.
I sada pijemo zajedno dok jedan po ponoći
polako prelazi u dva po ponoći,
i samo ona zna pravi trenutak..
Ali sam je ipak zajebao:
izvukao sam svojih 5 prokletih minuta,
i još mnogo preko toga.
