Imam tu čast da živim u jako malom mjestu. Život u malom mjestu je ponekad super, ali samo ponekad. Zapravo malo mjesto znači da svi sve znaju. Znaju ko su ti roditelji, ko su roditelji tvojih roditelja, kakav je vaš imovinski status… Kada kažem svi sve znaju, zaista tako mislim.
Moj put izdavanja knjige nije bio nimalo jednostavan, bilo je mnogo faktora koji su bili protiv toga, ali o tome neću sada pisati, o tome ne želim trenutno da pišem. Želim pisati o komentarima.
Mislim na komentare kao:
“Kakva ona i njeni ciljevi.”
“Kakva ona i njen film.”
Prije par dana jedna profesorica mi je rekla da je neki momak iz 1. razreda komentarisao prije moje prve promocije kao: “Kakva ona i njena knjiga.” Mislila sam na takve komentare, komentare koji se daju iza leđa, jer zašto reći nekome nešto u lice kada imaju leđa? Kada neko pokuša nešto drugačije uraditi, odmah će ići lavina komentara. Sada je na vama da li ćete zbog tih komentara odustati i izgubiti motivaciju ili će vam ti komentari davati vjetar u leđa. Ja sam izabrala ovo drugo i ponosna sam na to.
“Nije lako okolina gledat’ će te prijeko, ako radiš nešto drugo što već nije neko.” Zaista je tako, ali samo dok ne dođete do cilja. Kada sam ja došla do svojih ciljeva, kada sam uspjela, svi su mi čestitali, bili ponosni na mene i slično. Dok radiš na nečemu svi misle da si budala, daju ti neke svoje dijagnoze, jednostavno rijetko je ko uz tebe, ali kada doživiš uspjeh svi su tu da slave s tobom.
Zašto sam pisala ovo? Jer mi se javilo dosta osoba koje žele nešto raditi, ali imaju ogroman strah, strah od tuđih reakcija. Da znate, ako vas svi podržavaju sigurno radite stvari pogrešno. A negativne komentare sigurno nećete dobiti od kompetentnih osoba, nego od osoba koje se nikada nisu usudile nešto uraditi sa svojim životom.
Ako želite mijenjati stvari, ako želite raditi nešto drugačije, samo naprijed! Budite ono što želite, bez straha. Ispunite svoje snove, ostvarite svoje ciljeve i stvarajte nove. Živjeli!
