Književnost

Dosada

Celo posle podne na mom pragu sedi
Dosada, i gleda nalakćena mene.
Oči su joj mutne, čelične, studene,
A usne zamrzle i obrazi bledi.

Ne čuje se nikad da pomuti dahom
Ni trenut tišine za to celo doba.
Dan umire mirno: a moja je soba
Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.

I nemo i sporo osluškuje tada
Neku tamnu jesen u duši, gde tako
Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako…
I čujem, u meni list za listom pada.

Click to comment

Ostavite Komentar

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

NAJNOVIJE

Na Vrh