Jedan ostareli zemljoradnik više nije imao snage da radi u polju. Sav teret poslova pao je na njegovog sina, koji je čitave dane provodio radeći, a predveče vraćajući se kući, zaticao bi svog ostarelog oca kako sedi na klupi ispred kuće.
“Više nije ni od kakve korist” – razmišljao je njegov sin – “ništa više ne radi, i postao mi je teret”. I jednoga dana, isfrustriran zbog svega, sin napravi drveni sanduk, dovuče ga do klupe ispred kuće, i naredi svom ocu da uđe u njega.
Bez i jedne reči, otac uđe u drveni sanduk, sin zatvori poklopac i odvuče ga do jedne strme litice, izvan sela. Dok se spremao da gurne sanduk sa litice u provaliju, začu lupanje iz sanduka.
Otvorivši poklopac, zatekao je oca kako mirno leži unutra. “Šta si hteo?” – upita ga sin.
“Pa, znam da nameravaš da me se otarasiš, ali te ipak savetujem da preko litice baciš samo mene i zadržiš sanduk, znaš – može zatrebati i tvojim sinovima jednoga dana.” – odgovori mu starac.
